Gospodaru

Gospode Prirode, Sunce što nad svim se rađa,
Ko će drugi do Tebe o Tebi zboriti?
Kroz Večnost osmeh Tvoje Milosti
Sve duše koje teže zova tame oslobađa.

O stvarnosti bez premca! Spona si što se plete
I ponor najniži s visinom najvišom spaja.
U Tebi blistavo nebo im je bez kraja;
U Tebi se sva bića miču, kreću i lete.

Da Oblik Tvoj mistični vidi što sve prevashodi
Zlatne vizije moć nam nije dana;
Zenit si Ti svih naših dana,
Kormilar vrhunski što kroz smrti naše buru brodi.