Unutrašnji vapaj

Težnja je unutrašnji vapaj, uspinjući plač u našem srcu. Pomoću našeg unutrašnjeg plača, mi možemo da uđemo u božansku svest. Taj plač nije plač za imenom i slavom. To je plač za našim potpunim, bezuslovnim, bezrezervnim jedinstvom sa Bogom, koji je Unutrašnji Pilot broda našeg života.

Moramo da Boga učinimo živom stvarnošću u našem svakodnevnom životu. Moramo da osetimo da je Božije prisustvo od prevashodnog značaja. Ako ne jedemo svakog dana, mi izgladnjujemo svoje telo. Slično tome, moramo da osetimo da ako se ne molimo i ne meditiramo redovno, mi izgladnjujemo svoje duhovno telo. Kada težimo suzama naših srca, mi vidimo da Bog silazi ka nama, spušta se odozgo. To je kao kada se dve osobe sretnu; jedna je na prvom spratu, a druga na trećem. Mi se penjemo na drugi sprat. Tu se susrećemo i međusobno ispunjavamo.

Stepenište na drugi sprat stvaramo plačem našeg srca. Taj plač je plač težnje; to nije kao kad lijemo suze zato što smo uradili nešto pogrešno. Srce plače i žudi kao plamen koji bukti naviše, neprekidno se uzdižući. Bog silazi sa Svojom Milošću, kao reka koja teče naniže. Kada se susretnu težnja i Milost, mi doživljavamo božansko ispunjenje sjedinjenja sa Bogom.