Naš Put

Nas put je u osnovi put srca, a ne put uma. To ne znači da mi kritikujemo put uma. Daleko od toga. Mi naprosto osećamo da nas put srca brže vodi ka cilju. Pretpostavimo da bi trebalo da odem do nekog mesta udaljenog 800 km. Do njega mogu da stignem peške ili avionom

Bez sumnje, znatno ću pre stići do mog cilja ako letim avionom. Slično tome, ako koristimo srce koje teži, a ne um koji sumnja, stići ćemo do svog cilja znatno brže. Srce je svo ljubav. Um je veoma često sav u zbrci. Kad kažemo srce, mislimo na duhovno srce koje je preplavljeno božanskom ljubavlju.

Srce je izuzetno značajno, jer je u njemu živo prisutna duša. Istina, svest duše prožima čitavo telo, ali je zapravo duša smeštena u srcu. Duša ima sve: Mir, Svetlost i Blaženstvo u beskrajnoj meri. U srcu te božanske osobine dobijamo direktno od duše. A iz srca, možemo da ih unesemo u um, životnu energiju (vital) i fizičko biće.

Bog je krajnje jednostavan. Mi smo ti koji mislimo da je On komplikovan. Bog govori najjednostavnijim jezikom, samo što Ga mi ne razumemo. Svi smo mi gluvi. Hiljadama godina smo bili gluvi. Jadni Bog nam je neprekidno, neumorno govorio, ali mi nismo imali vremena da Ga slušamo.

Naš put je put jednostavnosti. Dete je jednostavno; ono voli svoju majku. Ono ne mora da voli nikog drugog; njegova majka je čitav njegov svet. Ono je posvećeno svojoj majci. Ako ga njegova majka zamoli da učini nešto, ono je sluša. Dete je tako jednostavno da sve čini da udovolji svojoj majci; a ako udovolji svojoj majci, čini pavu stvar i dostiže najviši cilj.

U običnom životu, ako neko voli neku drugu osobu, on sa njom provodi najviše vremena. Svoje dragoceno vreme posvećuje toj osobi. Ako je to prava ljubav – ne božanska ljubav, već ljudska ljubav – onda se on ponekad predaje ćudima te osobe, čak i kada su one besmislene. On se predaje zato što su njih dvoje zahvaljujući svojoj ljubavi uspostavili unutrašnju i spoljašnju vezu. Zato, ako neko voli nekog drugog, on je spreman da žrtvuje čak i svoju dragocenu mudrost.

U duhovnom životu stvari stoje sasvim drugačije. Božanska ljubav nas nikad ne vezuje. Naprotiv, ona nas širi i oslobađa. Kad vidimo i osetimo da smo oslobođeni, mi osećamo unutrašnju obavezu da učinimo nešto za našeg Unutrašnjeg Pilota. Kako možemo da budemo ravnodušni prena nekom ko nam je dao sve, ko nam je preneo poruku božanske Ljubavi i Samilosti? Zar možemo a da mu ne damo ništa zauzvrat? Ako živimo samo spoljašnji život, mi jedino nastojimo da zgrabimo i posedujemo sve što možemo, čak i ono što pripada drugima. Ali, ako živimo u duši, mi nastojimo da stalno dajemo sve što imamo i sve što jesmo Unutrašnjem Pilotu. Božanska Ljubav znači davanje sebe.